KIT RIČARDS (82) POSTAO PRADEDA Legendarni muzičar ispričao kako je pobedio sve i dočekao praunuku: "Čak Beri me udario u glavu - i ja bih uradio isto"

Kit Ričards je upravo postao pradeda. „Istina je! Istina je!“ oduševljeno govori u video-pozivu za gardijan iz Hit Factory studija u Njujorku, koji su "Rolling Stones" prvi put posetili pre 46 godina dok su snimali "Emotional Rescue".

- Prošlo je nekoliko nedelja. To je nešto novo za mene. Ali sam fantastičan deda. Biti pradeda je... Trudim se da ih zadržim kod sebe koliko god je ljudski moguće, a onda ih vratim. U poslednjih godinu dana sam mnogo dedovao. Imam troje ili četvoro novih, znaš. Kad kažem novih, mislim... dve ili tri godine stari. Ili četiri. Ili jedno, ili možda pet - priča uzbuđeno Kit Ričards i dodaje:

- Sačekaj, to zvuči malo nepovezano - zatim sleže ramenima i prasne u hrapav smeh. -Gubim nit, znaš - priznaje u intervjuu za Gardijan.

Gotovo kao da je zakonska obaveza napomenuti koliko bi sve ovo nekada delovalo neverovatno: bilo je vreme kada je opšte mišljenje bilo da Ričarsd verovatno neće dočekati kraj godine, a kamoli rođenje svoje praunuke, toliko je haosa od hemije i alkohola pravio sebi. Ipak, evo ga, sigurno je nadživeo neke od onih koji su predviđali njegovu ranu smrt: 82 godine, zdrav i čio, dočekuje dolazak Lune Ričards-Fon Bizmark.

Cigarete, droga, alkohol

- Obično sam slušao svoje telo tik pre nego što bi vrisnulo za pomoć - kaže o svojoj dugovečnosti.

- Nisam bio daleko od kraja piste pre nego što sam vrisnuo za pomoć. Ali, obično usporiš ako želiš da nastaviš, kontrolišeš se.

Prestao je da puši cigarete pre šest godina.

- Odjednom, posle svih tih godina pušenja – jer, znaš, muškarac puši – sedeo sam sa tom glupom stvari u ustima i pomislio: kako detinjasto. To me je više odbilo od svega, iako pušim dosta trave. Kaže da ove nedelje ne pije, „ali inače, da, umereno“. Još jedan hrapav smeh. „Dakle, da, sada je samo tona heroina dnevno.“

Tu je i novi album "Rolling Stonesa" za promociju, još jedna situacija koja bi nekada delovala prilično neverovatno. Sada, ni tri godine kasnije od prethodnog izdanja "Hackney Diamonds", tu je "Foreign Tongues", od kojih su neki snimci nastali pre smrti Čarlija Votsa, uključujući iznenađujuće nežnu "Some of Us" koju peva Ričards, a za koju kaže da datira pre oko 20 godina, ali ju je producent Ebndrju Vat „izvukao iz fioke“. Druge pesme su snimljene tokom nedavnog meseca intenzivnog rada u Londonu: pesma "Ringing Hollow", koju je Mik Džeger opisao kao „ljubavno pismo Americi“, zapravo deluje kao kritika SAD pod Trampovim drugim mandatom: „Uvek ima neki prevarant koji pokušava da podigne masu... uvek ima kralj koji pokušava da uzme krunu... Lady Liberty ne izgleda baš najbolje kad se mršti.“

"Mika poznajem od 4. godine"

- Mik je u poslednje vreme bio veoma produktivan, što je jedan od razloga što je ovaj album izašao tako brzo, jer on nikako da stane. A zamah od "Hackney Diamonds" je bio takav da se ovo praktično nastavlja istim tempom. Samo sam pustio da ide – imali smo dovoljno materijala ako bismo hteli da nastavimo, pa smo Mik i ja jedno drugom dali onaj naš ironični pogled i rekli: ‘Da, hajde da guramo dalje.’“

Zapravo, kaže Ričards, više nema mnogo pomenutih gluposti sa kojima treba da se nosi. Godinama ih je, svakako, bilo u izobilju: albumi "Rolling Stonesa" često su nastajali u vrlo napetoj atmosferi, uglavnom zbog neslaganja između Ričardsa i Džegera.

- Poznajem Mika, mislim, otprilike od predškolskog, dakle recimo od četvrte godine - kaže Ričards.

- I kad nekog znaš toliko dugo, uvek kažeš: ‘Slušaj me, dečko, znam te od kad si imao četiri...’ I to izgleda ima efekta.

Ali danas, odnos Džeger/Ričards očigledno je manje sklon onome što Kit naziva „dvobojima“, čak i uz njegov poznato podrugljiv stav prema Mikovoj solo karijeri.

- Ne, nema više toliko dvoboja. Polomio je mač, polomio je koplje. To je još jedna stvar koju smo Mik i ja ostavili, verovatno zbog godina. Ili mi bar nije prišao neko vreme, pa pretpostavljam da jesmo. Ali nikad ne znaš – mogu da padnem s konja, podignem štit i da me on ubode u oko sa... - kaže, a kraj rečenice nestaje u još jednom hrapavom smehu.

U prošlosti je, barem delimično, problem bio Džegerova želja za modernošću koja se sudarala sa tradicionalizmom njegovog partnera u pisanju pesama. Iako su "Stonesi" digitalno podmlađeni u svom najnovijem spotu, a Džeger i dalje „odleće“ u saradnje sa savremenim pop zvezdama dok veselo dokumentuje život na Instagramu, Ričardsu je „do ovde sa tehnologijom“. A što se tiče popularne kulture, bolje da ne počinje: „Čak ni moji unuci“, mršti se, „nisu baš toliko imbecilni.“

Žal za kasetama

- Da nije bilo kasete, ne bi bilo "Satisfaction", jer sam rif smislio u snu, pritisnuo snimanje i sutradan pustio i to je bio "Satisfaction" u sirovom obliku.

I ne može da izgovori reč „sintisajzeri“ a da ne doda „prokleti“.

- Držim se starih načina, kako bi moj otac rekao. Video sam kako se ploče prave na dvokanalnim trakama zalepljenim za zid, pa odjednom osam traka, pa 16, 24, pa digitalno i to zapravo nije pomoglo muzici. Ali s tim živiš. Mislim, lično, svet bi bio bolji bez prokletog telefona. Veštačka inteligencija me ubija, znaš. Da li se plašim za budućnost muzike? Plašim se za budućnost svega. Nemaju pojma šta to radi, pa sad svi visimo i čekamo.

Zapravo, "Foreign Tongues" prilično dobro spaja ta dva suprotstavljena impulsa u srcu "Rolling Stonesa". S jedne strane, tu su pesme koje liče na reboot disko "Stonesa" iz 21. veka, kao "Miss You" i "Emotional Rescue", obrada pesme Ejmi Vajnhaus "You Know I’m No Good" i neočekivano gostovanje Roberta Smita iz "The Cure", za koje Ričards simpatično priznaje da nema pojma kako se desilo.

- Ne znam. Nisam bio tu. Endrju je pitao: ‘Smeta li ti da ubacim tog i tog?’ Ja rekao: ‘Ne, druže, ako je deo potreban, ubaci.’ Tako je i upao.

S druge strane, tu je obrada pesme Čaka Berija "Beautiful Delilah", izvedena, kako Ričards primećuje, „više kao stari akustični bluz, kao da je nastala 30 ili 40 godina pre nego što ju je Čak snimio“, što album završava gotovo tamo gde su "Stonesi" počeli 1963: njihov debi singl bila je obrada Berijeve "Come On", a Ričards je uvek isticao Čaka kao svoju ključnu inspiraciju.

"Čak Beri me udario u glavu - i ja bih uradio isto"

- Ima nešto u tim njegovim ranim pločama. Imaju neku lakoću i sofisticiranost na svoj način, posebno u tekstovima, što me je uvek navodilo da mislim da rokenrol ne mora uvek biti onakav kakvim su ga svi zamišljali, da nije samo đubre za tinejdžere. Voleo sam njegovu prirodnost dok je svirao, način na koji se kretao – celo telo mu je postajalo deo gitare. Naterao me je da se fokusiram na ono što je meni tada bilo moguće, zbog čega je moja majka izdvojila novac za električnu gitaru. Osećao sam prirodnu bliskost s njim, iako je bio tvrdoglav tip - kaže kroz osmeh.

- Jednom me je udario, davno, šezdesetih, mislim. Bili smo u njegovoj garderobi, gledao sam njegovu gitaru i taman sam hteo da je pomazim, a on: ‘Niko je ne dira!’ I bum! Sasvim ispravno, Čak! I ja bih isto uradio. Nikad nisam morao, ali nikad nisam ni uhvatio nekog da to radi.

U razgovoru kaže da u poslednje vreme više razmišlja o prošlosti.

- Mislim, odjednom se okreneš i kažeš: Bože, imam 82. To je duga stvar za osvrnuti se. Ali fascinantna stvar, pogotovo sada kad ulazimo u celu priču sa praunucima. Odjednom ti daju još jedno ogledalo da vidiš odakle si. Ne znam: da li se to zove sazrevanje ili tako nešto?“ Opet prasne u hrapav smeh. „Bože sačuvaj“, kaže.