Gostovanje švedskog kraljevskog pozorišta „Dramaten“, 2. novembra na sceni Narodnog pozorišta Beograd sa predstavom „Jedna švedska noć“ Erlanda Jozefsona i u režiji Eirika Stube, ispostavilo se kao umetnički i kulturni događaj prvog reda.
Publika je dugo, gromoglasno pljeskala. A među oduševljenim gledaocima bili su i Svetlana Bojković („izvanredno, ushićujuće, tako sam srećna što sam gledala...“) Ljiljana Blagojević („maestralno, kakav sjajan komad, kakva igra“...) Rada Đuričin („do daha ne mogu da dođem, veličanstveno...“) i drugi.
I, teško je reći da li je više komplimenata padalo na račun teksta, glume ili režije.
A reč je o predstavi u kojoj se zapravo ništa konkretno ne dešava, ali se zato otvaraju dubine, slojevi ili kako to neko reče; dodiruje kosmos u čoveku.
Jozefson, inače poznati, veliki glumac pisao je ovaj komad inspirisan snimanjem filma Andreja Tarkovskog „Žrtvovanje“ u Švedskoj na ostrvu Gotland 1985, sa švedskim glumcima (igrao je i on), sa Bergmanovim kamermanom i saradnicima... Slavni ruski reditelj je u tom svom filmu, podsetimo, govorio o čoveku koji želi da spase svet, žrtvujući se za opšte dobro, a Jozefson u svom komadu o preispitivanju, sudaru i susretu različitih kultura, (ne)razumevanju i sebe i drugih , umetnosti, (ne)verovanju…
Naime, tokom oko sat i po glumci glume glumce što provode noć na setu čekajući da konačno počne snimanje, odnosno da veliki reditelj oseti i prepozna kada mu je najadekvatnija svetlost, najbolji trenutak za snimanje određene scene da bi na kraju, dok se u zoru magla širi sa pučine, rekao: “Ovo je previše lepo. Ne mogu ovo da snimim...”
Njihovo čekanje, njihove reči koje su izgovorili, i one koje su prećutali, njihove dileme bili su teatarska poslastica u kojoj su se, između ostalog, preplitala decentna a snažna pozorišna rešenja.
Ukratko, priča o dodiru i sudaru različitih kultura: ruskog velikog umetnika, posvećenika i zanesenjaka, na svoj način verujućeg čoveka (odličan Erik En) sa švedskim glumcima koji imaju drugačiji pogled na svet.
U toj se razmeni dešavaju razne mene, kao i zapažanja koja su pobuđivala smeh u publici.
Primerice, objašnjenje da veliki reditelj “traga za istinom” praćeno je nonšalantnim a nervoznim “reci mu da požuri”. Ili na opasku “eksterijer je prebogat slikama” usledio je sekantan odgovor “i ljudima koji koštaju”, kritika švedskog racionalnog pristupa okarakterisana je i sa “ma da, u Švedskoj ne valja ništa osim Švedske”…
Iz časa u čas nizali su se menjali i preplitali slalomi nežnosti, duhovitosti, umnosti, reskosti, zapitanosti…
Poneka mrvica, na preskokce…
“Nije pitanje da li imaš dušu, nego šta radiš sa njom”, premda tiho izgovoreno, odjeknulo je u jednom trenutku.
Kao i: “U snu tumači nisu potrebni, ali je tumač sna potreban.”
Razmišljajući o svom liku i govoreći o ulozi, glumac će reći: “Sebe moram da poništim, da se ne bih uništio.”
A obraćajući se ekipi, Tarkovski će napomenuti i: “Svojim igrom ne otkrivate tajne. Otkrivate da je čovek tajanstven. (…) Sve vreme čujem koliko šta košta, a niko se ne trudi. Ne mogu da radim s ljudima koji se ne trude. (…) Vi racionalizujete pripadnost (…) Neću grimasu, hoću izraz!”…
Kako je na najavnoj konferenciji rečeno, Jozefson je pisao komad, dok je Tarkovski u Parizu nasmrt bolovao od raka. Želeo je, između ostalog, da se bavi time koliko je kao umetnik u radu sa ruskim rediteljem doživeo promene, a sam za sebe je govorio da je mnogo bolji glumac posle “Žrtvovanja”.
Pomenimo, te se večeri nakon predstave razgovaralo i o petnaestogodišnjoj saradnji, međusobnim gostovanjima, režiji “Kraljice Kristine” Jagoša Markovića u “Dramatenu”, kao, između ostalog, i o predstavi “Topografija raja” premijerno odigranoj avgusta 2018. godine - autorski projekat danske umetnice Madam Nilsen koji je kroz temu nacionalizma, osim Narodnog pozorišta i „Dramatena“, povezao Teatar Liure iz Barselone (Katalonija, Španija), Akademiju scenskih umetnosti Ludvigsburg (Baden-Virtemberg, Nemačka) i Kraljevsko pozorište iz Kopenhagena (Danska),
A hvale vrednu glumačku ekipu “Jedne švedske noći” čine Erik En (Rus), Nina Feks (Tumač), Torkel Peteršon (Viktor), Lena Endre (Loti), Maria Saloma (Organizatorka) i Tomas Hanson (Ja). U autorskoj ekipi predstave su i Erlend Birkeland (scenograf i kostimograf), Elen Ruge (dizajn svetla), Bjorn Lonrus (dizajn zvuka), Ani Todne i Emi Stal (video-dizajn) i Evamarija Holm (perika, maska). Komad je na srpski jezik prevela Vesna Stanišić.