Gorčin Stojanović: Nešto malo, za Tanju P.
Pokojna Tanja Petrović, po svoj prilici poslednja velika urednica neke kulturne rubrike i, svakako, jedna od poslednjih velikih novinarki (ili novinara, da rodnom korektnošću posve ne odstranimo smisao) iz te oblasti, po kojoj se, uostalom, i zove nagrada za takvu vrstu posrednog, ali nemerljivo značajnog rada u polju javnih delatnosti, volela je da redovno svraća u Grafički kolektiv na Obilićevom vencu. Ne samo kad su nove izložbe posredi, nego i onako, usput, kad krene ka Kolarcu ili Galeriji SANU, Galeriji ULUS-a, „Cvijeti Zuzorić“ – umalo ne rekoh „Sebastijanu“, toj prvoupokojenoj tački onog Beograda zbog kog se nastojalo u njemu biti i bivati – Tanja bi pregledala nove mape, naročito one s minijaturama. Jer, to su bili ili mogli biti budući pokloni, a Tanja je do poklona veoma držala. Otud su njena prijateljstva bila tako jaka i postojana. Uostalom, da nije bilo tako, ne bi Olja, Vojka, Katarina, Tamara, Antonela, sve redom vezane za novinarstvo i/ili kulturu, bile uz nju do kraja, i ne bi bilo eponimne fondacije i nagrade.