Gorčin Stojanović: Kultura ćutanja
Koliko god se činilo da divljački i zasad verbalni nasrtaji na autore i izvođače predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, stižu sa opskurnih mesta, uobičajena srpska kultura javnog ćutanja obeju vladajućih čaršija – i nacoške, i demokratske – čini ih, te napade, zapravo dominantnim, poželjnim, vladajućim modelom mišljenja i delanja u javnom prostoru. Kad su pre trideset godina, zajedno sa prljavom vodom senilnog titoizma u slivnik puštene i mnoge norme civilnog i civilizovanog ponašanja, bilo je jasno – pa smo neki mi o tome i tada javno govorili – da društvo u nastanku neće imati snage i sredstava da se izbori sa izazovom demokratizacije. Ratovi, vođeni s prećutnim odobravanjem ćutljive većine, zacementirali su tu društvenu situaciju. Pre pak dvadeset godina, kad se učinilo da postoji nada i mogućnost promene ove paradigme, nije bilo volje, ni javne, ni političke. O tome je, uostalom, govorila i prva kolumna „Bez šećera“, kojoj je, evo, dvadeseti rođendan.