Vojin Ćetković igra glavnu ulogu u predstavi „Krađa, prekrađa, nekrađa“ na Budva Grad teatru i ističe važnost tog festivala u svojoj karijeri.
Danas uspeh za njega znači imati zdravlje, porodicu i mogućnost da se bavi umetnošću, dok mir nalazi u prirodi i samoći.
Jedan od najtraženijih glumaca regiona, Vojin Ćetković, ovog leta osvaja publiku na Budva Grad teatru u predstavi „Krađa, prekrađa, nekrađa“, rediteljke Vide Ognjenović. U razgovoru za Boje jutra, na TV Vijesti, Ćetković priznaje da Budva Grad teatar zauzima posebno mesto u njegovoj karijeri.
- Kada sam prvi put video svoje ime na kuli Starog grada u Budvi, osetio sam se baš posebno. Nekako sam dobio potvrdu da sam glumac - kaže on.
Podseća da je festival od svog nastanka bio mesto susreta najznačajnijih umetnika iz regiona i Evrope, pa je igranje na njegovim scenama predstavljalo svojevrsnu potvrdu uspeha.
- Sećam se kada smo Nebojša Glogovac i ja zbog rada na Šekspirovoj predstavi 'Troil i Kresida' vratili velike televizijske uloge. Tada se to smatralo gotovo incidentom. Želeli smo da radimo Šekspira u produkciji Budva Grad teatra. To govori koliko je ovaj festival značio i koliko i danas znači - kaže poznati glumac za TV Vijesti.
Ulogu u predstavi „Krađa, prekrađa, nekrađa“, prihvatio je bez razmišljanja i prethodnog čitanja teksta, zahvaljujući dugogodišnjem poverenju koje ima prema rediteljki Vidi Ognjenović.
- Prvu profesionalnu predstavu radio sam sa gospođom Ognjenović. Prvu glavnu ulogu igrao sam u njenoj režiji, a prvu naslovnu ulogu po njenom tekstu. Ne znam ko bi mogao da odbije saradnju sa takvom ženom.
Predstava tematizuje prošlost, ali otvara pitanja koja su i danas aktuelna.
- Kada govorimo o nekom drugom vremenu i obučemo kostime epohe, lakše izoštrimo problem. Imamo određeni otklon, a opet su pitanja ista i dileme iste. Svaki dobar komad korespondira sa današnjim vremenom jer govori o univerzalnim temama.
Jedan od motiva predstave jeste i lažni moral.
- Zanimljivo je kako, kada pronađemo dobar izgovor za nešto što radimo, uspemo da ga opravdamo. U predstavi je reč o krađi. Kada za krađu pronađemo dobar izgovor, ona odjednom postane ‘nekrađa’. Onda smo srećni jer smo sebi objasnili i opravdali ono što smo uradili - priča Ćetković.
Iako iza sebe ima bogatu karijeru na filmu, televiziji i u pozorištu, tremu pred publiku nije izgubio.
- Prvi put sam igrao u pozorištu sa osam godina. Privatno sam bio veoma stidljivo dete, ali kada bih izašao na scenu, bez obzira na strah i tremu, dobijao bih neku dodatnu snagu. Već tada sam shvatio da je to moj put.
Za Ćetkovića gluma nije samo profesija, već način života.
- Biti glumac znači svedočiti svojim životom. Ono što igrate na sceni morate potvrditi sopstvenim životom. To nije samo puka gluma. To je veoma teško.
"Sve više biram s kim igram"
Govoreći o položaju umetnika danas, ističe da kultura više nije među društvenim prioritetima u Srbiji.
- Kultura i umetnost više nisu na listi prioriteta moje države, ali to je i svetski trend. Danas su neke druge vrednosti u fokusu. Zbog toga umetnici moraju da ulažu ogroman napor da bi opstali.
Priznaje da je poslednjih dvadeset godina radio gotovo bez predaha.
- Ne sećam se ni svega što sam radio ni kako sam živeo. Morao sam da preživim i zaradim. Morao sam da budem zdrav, jak i sposoban da odgovorim svim izazovima. Malo je ljudi moje generacije ostalo u dobroj fizičkoj i mentalnoj formi i još uvek kreativno. To je, po mom mišljenju, najveći uspeh.
Posebno emotivno govori o razgovorima koje je vodio sa Nebojšom Glogovcem.
- Pričali smo o teškoj finansijskoj situaciji, pre nekih deset godina, i o tome da li bi trebalo da se bavimo nekim drugim poslovima kako bismo mogli da živimo. Tada sam rekao da je najvažnije ostati živ, sačuvati zdravlje, i mentalno i fizičko, kako bismo mogli da pariramo vremenu.
Danas, nakon godina rada, naučio je i da odbija angažmane i kaže “ne”.
- Kao mlad glumac igrao sam sve. Dobre i loše predstave, sa dobrim i lošim rediteljima. Kasnije sam počeo da biram šta igram. Onda za koji novac igram. A danas sve više biram s kim igram. To je trenutno najvažnije. Veliki deo života provodim sa ljudima sa kojima radim. Zamislite da vam je loše sve vreme.
Mir pronalazi daleko od reflektora – u prirodi, ribolovu i samoći.
- I dalje volim Dunav, pecanje i osamu. Ali sve više cenim i mali broj iskrenih prijatelja.
Dodaje da samoća s godinama postaje potreba, ali i luksuz.
- Apsolutni luksuz danas je pobeći od informacija. Trudim se da ih nemam previše. Čak se obradujem kada mi telefon pokaže da sam ga koristio manje nego prethodnog dana.
Na kraju, kada podvuče crtu ispod života i karijere, uspeh više ne meri nagradama i priznanjima.
- Uspeh je što sam živ. Uspeh je što imam porodicu, zdravu i srećnu decu. Uspeh je što se bavim poslom kroz koji mogu da se izrazim. To zaista nije malo.
