Scena kod logorske vatre smatra se ključnim trenutkom Nikolsonove karijere
Upotreba droge nije bila samo deo scenarija – ekipa i glumci su i na snimanju koristili različite droge
Psihodelični film iz 1969. godine „Goli u sedlu“ i danas važi za jedan od kultnih simbola kontrakulturnog pokreta s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina.
Scenario za film napisali su Piter Fonda, Denis Hoper i Teri Saudern, dok su glavne uloge igrali Fonda, Hoper i Džek Nikolson. Hoper je ujedno bio i reditelj filma.
"Goli u sedlu" prati dvojicu bajkera koji nakon što prokrijumčare i prodaju kokain iz Meksika kreću na put od Los Anđelesa preko američkog juga. Tokom putovanja prolaze kroz različite slojeve tadašnje američke kontrakulture – od hipi zajednica u Kaliforniji do razuzdanog Mardi Grasa u Nju Orleansu, dok su njihovi likovi, Vajat i Bili, gotovo neprestano pod uticajem različitih psihoaktivnih supstanci.
Droga u filmu nije bila samo deo scenarija
Međutim, upotreba droge u filmu nije bila samo deo scenarija. Direktor fotografije Laslo Kovač svojevremeno je priznao: „Na setu je bilo mnogo droge. To nije nikakva tajna.“
Njegove reči kasnije je potvrdio i Piter Fonda, rekavši: „Svako je na snimanju tog filma imao svoju omiljenu drogu.“
Upravo ta nejasna granica između stvarnosti i fikcije postala je jedno od obeležja filma. Za razliku od mnogih holivudskih ostvarenja tog vremena koja su samo prikazivala kontrakulturu, Hoperov film ju je zaista živeo. Glumci i članovi ekipe često su vodili isti način života kao likovi koje su tumačili, što je filmu dalo autentičnost i nepredvidivost kakvu je bilo gotovo nemoguće postići u studijskim uslovima, piše Faroutmagazine.
Fondu marihuana činila paranoičnim
Fonda je kasnije objasnio da su njemu i Hoperu omiljeni porok bili alkohol i povremeno marihuana. Ipak, priznao je da ga je marihuana činila paranoičnim i da zbog toga nije mogao najbolje da glumi.
Za Nikolsona to, međutim, nije bio slučaj.
U filmu njegov lik Džordž prvi put proba marihuanu na nagovor Vajata i Bilija. Poznat po tome što je često koristio elemente metodičke glume, Nikolson je želeo da što vernije dočara stanje svog lika. Zato je, kad god je imao priliku, pušio pravi džoint.
Scena oko logorske vatre danas se smatra jednom od najvažnijih u filmu upravo zbog toga što Džordž nije prikazan kao neko ko se samo drogira. Kako marihuana počinje da deluje, njegova nesigurnost i nervozni humor polako ustupaju mesto iskrenim emocijama i ranjivosti. Upravo zato scena funkcioniše kao duboka studija karaktera, a ne samo kao prikaz opijanja.
"Naduvan od džointa iskrenije sam igrao“
U intervjuu za magazin "Time" 1970. godine Nikolson je otkrio koliko je marihuane zapravo popušio tokom snimanja.
„Popušio sam oko 155 džointa. Bilo je fantastično biti toliko naduvan, a ipak odigrati scenu iskreno.“
Kasnije je i Kovač govorio o tome koliko ga je Nikolson impresionirao tokom snimanja.
„Bilo je neverovatno koliko je Džek imao kontrolu dok smo snimali scenu kraj logorske vatre. Bio je potpuno naduvan, ali briljantan. Sećao se svake replike.“
Ta scena danas se smatra jednim od ključnih trenutaka Nikolsonove rane karijere. Čak i usred haotične atmosfere koja je pratila ovo snimanje, pokazao je harizmu i sigurnost pred kamerom po kojima će ubrzo postati prepoznatljiv, ukravši gotovo svaku scenu u kojoj se pojavio iako je imao sporednu ulogu.
