Netflix, Warner Beos i tiho nestajanje kulturnog zajedničkog prostora
Ove nedelje, Netflix je šokirao svet medija i zabave objavivši da preuzima Warner Bros., jednu od najikoničnijih filmskih i televizijskih kompanija u istoriji.
Posao vredan više desetina milijardi dolara ne podrazumeva samo vlasništvo nad studijskim kapacitetima, već i nad celokupnim portfoliom franšiza, serija i filmskih naslova koji su decenijama oblikovali američku i globalnu kulturu.
Postoji nešto gotovo mitsko — svakako simbolično — u tome da Netflix, kompanija koja je poremetila Hollywood razbijajući njegov centar, sada preuzima jedan od poslednjih velikih studija koji su upravo taj centar utelovljavali. To deluje manje kao poslovna transakcija, a više kao završni stav jedne naročito američke simfonije: poznate teme se vraćaju, izmenjene, u duru koji sumnjivo podseća na konsolidaciju.
Priča, naravno, nije samo u tome što je platforma rođena iz tehnologije kupila čitav vek filmskog nasleđa. Radi se o tome da se čitava kulturna infrastruktura — nekada definisana poroznim granicama između komercijalnog, aspirativnog i umetničkog — tiho preuređuje u jedan jedini, trenja oslobođeni interfejs. Nekada smo putovali između senzibiliteta; danas skrolujemo.
Warner Bros i HBO predstavljali su nešto kontradiktorno, ali plodno: ozbiljnost namere koja je, nespretno ali produktivno, koegzistirala sa komercijalnim imperativima. Netflix je, nasuprot tome, od samog početka razvijan da meri angažman pre nego privrženost. Spajanjem ta dva načela možda posmatramo svojevrsnu kulturnu alhemiju unazad: kako se zlato polako pretvara nazad u metal.
Hollywood je oduvek bio industrija pamćenja: proizvodio je priče koje su postajale referentne tačke, a onda se oslanjao na te tačke da opravda sopstveno postojanje. Preuzimanje Warnera predaje to pamćenje kompaniji čiji poslovni model zavisi od brisanja — od stalne zamene onoga što ste upravo pogledali onim što tek treba da pogledate, večito ponovo otkrivano, a nikada zaista upamćeno. Kultura koja ne može dovoljno da zastane da bi se setila sebe postaje čudno neukorenjena, niz izolovanih iskustava bez zbirnog smisla.
Konsolidacija retko podstiče eksperiment; ona podstiče minimizaciju rizika, razmere, univerzalnost. Idiosinkratična priča — onaj malo verovatan projekat nastao iz uverenja, a ne iz podataka — postaje teže opravdati kada svaki “greenlight” mora da služi globalnoj bazi pretplatnika. Za autore koji su nekada zavisili od srednjobudžetskog filma ili dugog HBO-ovog promišljenog pripovedanja, horizont se sužava. Pitanje više nije šta želiš da napraviš? već da li algoritam pristaje?
Ako Netflix sada kurira prošlost Hollywooda i projektuje njegovu budućnost, pitanje nije da li će stari studijski sistem preživeti — jasno je da neće — nego da li još posedujemo zajedničku kulturnu imaginaciju koja je sposobna da odoli gravitaciji platforme. Ostaje samo jedno pitanje dostojno finalnog klifhendera: Ko sada poseduje Hollywood — artisti ili autoplay? (I ne brinite. Ako propustite odgovor, Netflix će vas pitati da li želite da ga gledate ponovo.)