Catherine O’Hara i uzvišena komedija postojanja
Postoje komičari koji jure smeh, a postoje i oni koji postaju smeh — telom, glasom, egom i slomljenim iluzijama spojenim u jedan nezaboravan lik. Catherine O’Hara pripada ovoj drugoj, ređoj vrsti: glumici čiji dar nikada nije bio samo humor, već transformacija. Ona je u svoje likove useljavala čitave svetove.
Ponikla iz čuvene trupe Second City u Torontu, O’Hara se pojavila sedamdesetih zajedno sa Eugene Levyjem, Martinom Shortom i Andreom Martin — generacijom izvođača koja je komediju shvatala ne kao ispaljivanje gegovq, već kao proučavanje karaktera. Već tada je njen genij bio očigledan: umela je da učini aroganciju nežnom, pretencioznost ljudskom, a histeriju čudno dostojanstvenom. Imala je retku sposobnost da igra žene koje su apsurdne, a da ih nikada ne umanji.
Njena rana filmska karijera izgleda kao spisak obavezne literature iz američke kinematografije: Martin Scorsese. Mike Nichols. Tim Burton. Svako ju je video drugačije, ali svi su prepoznali isto — O’Hara je mogla da sugeriše čitave unutrašnje živote jednom podignutom obrvom ili pogrešno izgovorenom rečju. U Beetlejuice je pretvorila malograđansku potisnutost u operu. U After Hours je očaj učinila slapstikom. A onda je došla 1990. godina i uloga koja ju je učinila ikonom nove vrste — Kate McCallister u Home Alone, majka u panici, progonjena krivicom, koja juri preko kontinenata u čizmama za sneg i parki, pokrenuta čistom majčinskom zebnjom. Bila je to komedija širokog zahvata, ali usidrena u nečemu stvarnom: strahu, ljubavi i teroru da si izneverio nekoga koga voliš.
Ali njeno najsubverzivnije delo došlo je sa Christopher Guestom. U Waiting for Guffman, Best in Show, A Mighty Wind i For Your Consideration, usavršila je umetnost tumačenja ljudi koji očajnički veruju u sopstvenu veličinu dok stoje na ivici poniženja. To nisu bile karikature; to su bili portreti. Njeni likovi su želeli priznanje, uzvišenost, relevantnost. Pevali su preglasno, voleli sebe previše i mešali samopouzdanje sa sudbinom. Ipak, O’Hara ih nikada nije ismevala. Njihovu sujetu je tretirala kao ranjivost. Njene žene iz mokjumentaraca nisu bile šale — bile su tragedije sa boljim osvetljenjem.
Ono što je njene uloge činilo trajnim bila je preciznost. Svaki samoglasnik bio je izabran. Svaki pokret izmeren. O’Hara nije samo glumila; ona je vajala persone od držanja tela i izgovora. Njeni likovi su često zvučali kao da im je jezik dodatak garderobi, nešto što se nosi radi efekta, a ne značenja. Taj instinkt dostigao je svoj vrhunac u Moiri Rose.
Kada je Schitt’s Creek počeo 2015. godine, delovao je kao skromna kablovska komedija sa toplom idejom: bogata porodica gubi sve i seli se u gradić koji su nekada kupili iz šale. Ono što je postao bilo je mnogo čudnije i raskošnije — meditacija o identitetu, progonstvu i prilagođavanju. A Moira Rose, u rukama O’Hara, postala je njegovo najveće čudo: žena koja tugu izvodi kao pozorišni monolog, a preživljava kroz promenu kostima.
Moirin glas — taj arhaični, lutajući, polu-transatlantski miks samoglasnika — mogao je biti samo kraj vica. Umesto toga, postao je manifest. Govorio je da je ova žena sebe izmislila do kraja, toliko da joj je i govor aspiracija. Moira je bila smešna, da. Ali je bila i neuništiva. Izgubila je sve osim vere u sebe, koju je nosila kao couture oklop. O’Hara je tu veru uzdigla u komediju, ali ne zanemarujući tu tugu. Moirine perike su bile smešne. Njen strah od anonimnosti nije.
Emmy koji je osvojila 2020. godine delovao je manje kao kambek, a više kao ispravka nepravde. Priznao je karijeru koja je decenijama tiho oblikovala gramatiku moderne komedije. U industriji koja često sklanja žene posle određenih godina, O’Hara se vratila ne kao nostalgična figura, već kao centralna — citirana, pretvorena u meme, ikonična za novu generaciju koja je prvo upoznala njen glas kroz gifove i klipove, a tek onda njenu istoriju.
U svojim najnovijim ulogama — od The Studio do The Last of Us — O’Hara je nastavila da radi ono što je uvek radila: da pronalazi ljudskost unutar prenaglašenog. Nikada nije igrala “jake žene” u klasičnom smislu. Igrala je krhke žene sa snažnim zabludama. Žene koje žele aplauz. Žene koje se boje nevidljivosti. Žene koje preživljavaju tako što svoje živote pripovedaju kao da su već legende.
Nasleđe Catherine O’Hare je mnogo toga. Dozvola da ženski likovi budu sujetni bez kazne. Pravo da se stari bez izvinjavanja. Potreba da se bude apsurdan i da vas i dalje shvataju ozbiljno. Učila je publiku da komedija može biti i elegantna i divlja u isto vreme. Da možeš igrati budalu, a da to ne budeš. Da dostojanstvo i zabluda nisu suprotnosti, već susedi.
Neki glumci ostavljaju iza sebe samo poznate uloge. Catherine O’Hara ostavlja stil postojanja: preteran, elokventan, emotivno oklopljen i potajno uplašen. U kulturi koja često nagrađuje ironiju, O’Hara je verovala u iskrenost — čak i kada je bila iskrivljena, teatralna ili smešno zabludna. Njeni likovi su posezali za veličinom i padali u haos. Ali su ponovo posezali.
I ona je taj čin učinila nezaboravnim.