Krista, koja ima 82 godine i živi sama u Minhenu, posle plaćanja svih troškova mesečno joj ostaje samo 350 evra
Centri kao što je Karitas nude jeftine obroke i društvene aktivnosti za penzionere, ali mnogi osećaju sram da zatraže pomoć ili ne znaju za tu opciju, pa timovi projekta "SAVE" idu direktno do njih
Mnogi Hrvati odlaze u Nemačku da bi na kraju zaradili dobru penziju, ali to nije uvek lako i jednostavno, kao što pokazuje slučaj Kriste Cimerer, koja sa 82 godine ne može da pokrije sve svoje životne troškove zbog premale penzije. Živi sama u minhenskoj četvrti Vestend. Nakon plaćanja kirije, zdravstvenog osiguranja i ostalih troškova, ostaje joj samo 350 evra mesečno, zbog čega redovno prisustvuje organizovanim ručkovima u obližnjem Centru za starije građane i podršku (ASZ) humanitarne organizacije Karitas, izveštava magazin Feniks.
Ova 82-godišnjakinja, pored penzije od oko 1.300 evra, prima i 330 evra državne stambene pomoći (Wohngeld), što ju je jako pogodilo kada je bila primorana da traži ovaj novac.
„Radije bih radila dva posla nego da tražim pomoć od socijalne službe. Zapravo je glupo, ali čovek negde ima svoj ponos. Stajanje na sopstvene noge mi je uvek bilo najvažnije. Oduvek sam imala svoj novac i svoj automobil“, kaže Krista, koja je počela svoj prvi posao kada je imala samo 14 godina.
Služba za negu u Nemačkoj daje do 4.000 evra za renoviranje kupatila
Sa 38 godina, ostala je udovica sa petoro male dece. Sedam godina kasnije, ponovo je pronašla ljubav i živela je sa svojim drugim životnim partnerom skoro 30 godina u istom stanu u kojem i danas živi, ali je on preminuo 2019. godine. Danas se ponovo sama probija kroz život, piše "Merkur.de".
Pre četiri godine, nakon pada i preloma karlice, postala je zavisna od hodalice sa točkovima (rolatora). Fizička ograničenja u kombinaciji sa finansijskim stegama stvaraju opasan svakodnevni život.
„Jednostavno ne mogu sebi da priuštim veće stvari“, kaže ona. Trenutno joj je hitno potreban tuš kabina prilagođena osobama sa invaliditetom jer ima velikih poteškoća da uđe u kadu. „Proglašena sam 100% invalidom. Služba za negu u Nemačkoj pruža podršku do 4.000 evra za renoviranje kupatila, ali sa tim iznosom nisam ni blizu da pokrijem troškove. Umorna sam od provođenja sati u kupatilu jer ne mogu da se pomerim.“
Obroci po sniženoj ceni
Sada štedi za kupatilo, a deca će joj pomoći oko troškova. Štedi i na sitnicama: kupuje najjeftiniju kozmetiku, ide u "Karitas" centar od ponedeljka do petka na subvencionisani ručak, a ostatak vremena sama kuva. Ima veliku sreću što živi u stanu koji pripada stambenoj zadruzi, pa joj je kirija samo 610 evra mesečno, što je izuzetno za skupe uslove u Minhenu. Drugi penzioneri koji nemaju svoj dom plaćaju mnogo više.
Socijalni pedagog Ralf Emerih, koji radi u pomenutom centru u Vestendu, kaže da je najveći problem za penzionere usamljenost i siromaštvo. Topli obrok u centru mogu dobiti od ponedeljka do petka po sniženoj ceni ili čak potpuno besplatno. Centar svojim korisnicima nudi i sportske kurseve poput joge i gimnastike, kurseve jezika, trening pamćenja i posete muzejima. Ljudi koji koriste usluge ovog Centra uglavnom imaju male penzije, od 500 do 600 evra za žene i oko 1100 do 1200 evra za muškarce.
Međutim, mnoge starije osobe nisu ni svesne ovih oblika pomoći ili se stide i plaše dolaska u institucije. Zato je pokrenut ulični projekat pod nazivom „SAVE“, u okviru kojeg stručnjaci i socijalni radnici lično posećuju starije osobe u javnim prostorima, ulicama ili parkovima, pružajući im prve anonimne informacije i gradeći poverenje kako bi ih lakše izvukli iz izolacije i siromaštva.
(Izvor: Merkur.de)
